Дан примирја обиљежава се данас као вид сјећања на окончање Првог свјетског рата, најразорнијег који је свијет до тада видио, са око 17 милиона мртвих, при чему је посебно тешко страдала Србија.
Тог дана, 11. новембра 1918. године, у раним јутарњим сатима, у жељезничком вагону у Франкпорту, код Компјења, у Француској, представници Њемачке потписали су примирје које је на снагу ступило у 11.00 часова по средњоевропском времену. Био је то завршни чин Првог свјетског рата, започетог четири године раније, јула 1914. године, нападом Аустроугарске на Србију.
Примирје потписано 11. новембра 1918. године подразумијевало је обуставу непријатељстава, повлачење њемачких формација на источну обалу Рајне, савезничку окупацију Рајнске области, предају њемачке ратне технике, као и ослобађање заточених или интернираних. Поморска блокада Њемачке је настављена, а разрада обима репарација остављена је за стручна тијела.
Надаље, примирје ће бити продужавано до коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године. Њемачке савезнице Бугарска, Турска и Аустроугарска капитулирале су нешто раније. Пошто су Срби пробили Солунски фронт, средином септембра 1918. године услиједио је распад тог бојишта и Бугарска је капитулирала 29. септембра, да би потом то учинила и Турска, а затим, 3. новембра, и Аустроугарска.
Поразу Централних сила претходила је тешка криза, посљедица дугогодишњег исцрпљујућег рата. У Њемачкој је владала глад, а крајем рата и епидемија шпанске грознице, док су у Аустроугарској владали општа нестабилност и масовна дезертерства, уз процес распада Монархије, пошто је на више мјеста проглашено отцјепљење.
На фронту су Нијемци поражени код Амијена, августа 1918. године, када је због напредовања савезничких снага на Западном фронту у Берлину завладала паника. Влада у Берлину, у драматичним околностима, обратила се Вудроу Вилсону, предсједнику САД, поруком која је нудила преговоре о условима престанка ратних дејстава на основу његових Четрнаест тачака.
Основа Вилсонове прокламације била је право на самоопредјељење народа. Претходно је у штабу њемачке врховне команде у Спау, на тлу окупиране Белгије, донесен закључак да је даља борба безизгледна.
Генерал Ерих Лудендорф изјавио је крајем септембра цару Вилхелму II да је пробој њемачких линија вјероватан, предлажући понуду примирја. Потом је у Њемачкој крајем октобра избила побуна, 29. и 30. октобра у луци Вилхелмсхафен, која се брзо ширила, па је цар Вилхелм II абдицирао 9. новембра, да би се наредног дана запутио у егзил, у Холандију. Нови канцелар, принц Максимилијан од Бадена, на ту позицију дошао је 3. октобра, са очекивањем да Њемачку поведе ка миру.
Управо он је 9. новембра прогласио укидање монархије, да би се потом повукао са позиције канцелара у корист социјалдемократе Фридриха Еберта. Владе Француске, Британије и Италије, иако несагласне са Вилсоновом идејом самоопредјељења народа, 5. новембра постижу сагласност да започну преговоре о примирју.
Делегација Њемачке, под вођством Матијаса Ерцбергера, отпутовала је у Француску 6. новембра, да би преговори о условима примирја започели два дана касније, 8. новембра. Нијемцима су заправо предати захтјеви, односно услови примирја, уз рок од 72 часа за потписивање. Маршал Фердинанд Фош, који је углавном обликовао текст примирја, током преговора појавио се свега два пута.
Послије мањих корекција, примирје је усаглашено у 5.00 часова, а потписано до 5.20, да би на снагу ступило у 11.00 часова, 11. новембра 1918. године. Потписници су били, са савезничке стране, маршал Фердинанд Фош и британски лорд адмирал Рослин Вемис.
Од представника Њемачке, примирје су потписали Матијас Ерцбергер, политичар, Алфред фон Оберндорф, дипломата, генерал Детлоф фон Винтерфелд и капетан Ернст Ванслов. Тим чином ратна дејства су обустављена у Европи, али су понегдје потрајала још извјесно вријеме, као у Источној Африци, на простору Тангањике и Сјеверне Родезије, током још двије седмице.
Чак и тог дана, 11. новембра 1918. године, до 11.00 часова, када је примирје ступило на снагу, на фронту је погинуло 2.738 лица. Током Првог свјетског рата погинуло је више од 17 милиона особа, међу њима нешто више на страни Антанте. Непуних десет милиона биле су војне жртве, а остало цивили. Сразмјерно величини земље и бројности становништва, најтрагичније су биле посљедице по Србију.
Меморандум Делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919. године садржи наводе да је Србија до октобра 1915. године мобилисала 707.343 лица, односно 24 одсто популације или 40 процената мушког становништва. Према истом извору, укупни губици Србије износили су 1.247.435, односно 28 процената становништва из 1914. године.
Војних губитака било је 402.435, а цивилних 845.000.
Исход Првог свјетског рата довео је до нестанка Аустроугарске, која је и започела Свјетски рат нападом на Србију, а формиране су нове националне државе Аустрија и Мађарска. Њемачка је изгубила дијелове територије на истоку у корист Пољске, Алзас и Лорена враћени су Француској, а одузете су јој и све колоније: Тангањика, Камерун, Југозападна Африка, Того, као и Нова Гвинеја.
Турска је изгубила посједе на Блиском истоку, да би одлучношћу Кемала Ататурка једва избјегла да и сама буде распарчана. Руско царство је нестало као посљедица револуција у тој земљи, фебруара и октобра, односно новембра 1917. године. Совјетска Русија је из рата иступила крајем те године, а коначно је то потврђено сепаратним миром у Брест-Литовску, марта 1918. године.
На рушевинама несталих империја формиране су нове националне државе: Чехословачка, Пољска, Финска, Естонија, Летонија и Литванија, док су Италија, Румунија и Данска добиле територијална проширења, као и Јапан на Пацифику, па и Португалија у Африци.
У Београду је регент Александар Карађорђевић 1. децембра 1918. године прогласио формирање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, потоње Југославије, што је тада доживљено као пуно остварење националних идеала.
У савременој Србији Дан примирја је државни празник.