Возач Мерцедеса Кими Антонели постао је 36. шампион у историји Формуле 1, а Италији је донио четврту титулу.
Антонели је највећи успјех каријере остварио четири трке прије краја сезоне, захваљујући трећем мјесту на Великој награди Мексика. Побједу на 19. трци сезоне однио је возач Ред Була Макс Ферстапен, испред Луиса Хамилтона у Ферарију и младог Италијана.
Антонели крунисан шампионом у Мексику!
Италијани су све титуле прије Антонелијеве освојили још педесетих година прошлог вијека, заправо у прве четири године постојања Формуле 1.
Ђузепе Фарина је 1950. године постао први шампион у историји, за воланом Алфа Ромеа, а на сљедећу титулу Италијани су чекали до 1952. године. Тада је Алберто Аскари освојио своју прву титулу, да би је одбранио наредне сезоне.
Током историје, укупно 100 Италијана је возило барем једну трку у Формули 1, а најближи томе да понови успјех који су остварили Фарина и Аскари, прије Антонелија, био је Лоренцо Бандини 1964. године. Бандини је те сезоне остао без титуле за шест бодова, а она је отишла у руке Џона Сертиса, који је исписао странице историје тако што је једини који је био шампион Формуле 1 и краљевске класе у мотоциклизму.
Још двојица италијанских аутомобилиста морала су да се задовоље тиме да нису могла више од другог мјеста. Микеле Алборето је био други 1985. године, иза Алена Проста, који је стигао до своје прве од четири титуле. Седам година касније, Рикардо Патрезе је био вицешампион, иза свог тимског колеге из Вилијамса Најџела Менсела, којем није могао да запријети.
Свакако, мора се напоменути и да је Фарина једном био вицешампион, 1952. године, када га је у борби за титулу побиједио Аскари.
Уз све то, још само једном се десило да су Италијани завршили међу три најбоља – 1989. године, када је Патрезе био трећи, иза двојца Мекларена, Проста и Ајртона Сене.
